Реедукација психиомоторике

Реедукација психомоторике је интегративан развојни терапијски приступ, који се заснива на сазнањима развојне неуропсихологије, а чији је циљ да се коришћењем развојних потенцијала детета и ангажовањем тонуса, покрета, говора и сензоријума изврши превежбавање психомоторних схема које су настале услед дисхармоничног развоја (Бојанин,1986).

Реедукација психомоторике је организован метод који се спроводи преко тела, чула и покрета. Основни елемент реедукације психомоторике је покрет.

Реализује се серијама вежби које су прилагођене индивидуалним карактеристикама и способностима сваког детета са тешкоћама у развоју. Сви покрети су увек двосмерни и чине основу сазнајних процеса уопште. Речима се назове сам покрет, затим делови тела, опис ситуације у којој се вежба изводи као и осећање детета док изводи вежбу. Тим речима се детету приближи покрет, а део тела, однос према себи и према другима учини свесним. Овај метод, према Бојанину, има и психотерапијски учинак, јер свако сазнавање о себи је психотерапија. Реедукација психомоторике помаже деци да активирају сва чула и остваре комуникацију путем телесности. Овај метод терапије покретом има за циљ да обнови или промени дететова искуства о себи, као и о себи у односу на простор, време и другог.

Покрет се први јавља још интраутерино (у стомаку) и чини основу развоја. Покретом и чулима дете упознаје себе и свет око себе. Заједно са покретом се развијају и осећања. Покрет и осећања повезује тонус. Тонус је невољно, нормално стање напетости органа тела, посебно мишића. Осећајност буди жељу за кретањем и трагањем за нечим новим и непознатим. Увежбавање и савладавање одређених покрета, ствара лепо осећање и додатни мотив и спремност за нове активности. Тако дете напредује и то му треба и омогућити како у остваривању терапијских циљева и задатака, тако и у обављању свакодневних активности. Када се покрет усмери ка споља, односно ка неком предмету или ка другом почиње социјализација.

Сва искуства која дете прима током детињства се упијају у личност детета преко тела (делова тела, чула и покрета). Појмови до којих дете долази тим искуствима формирају се такође путем психомоторних и сензомоторних активности тела у целини, односно преко покрета и чула нашег тела које обједињује, обрађује и интерпретира централни нервни систем. Личност детета, као и човека уопште сагледавамо прво као његово тело, покрет, израз лица. Тако и све активности које дете усмерава ка свету полазе од тела као ослонца. Организованост психомоторике је начин којим се испољавају способности детета и његово понашање у целини.

Вежбе које се примењују у сврху реедукације психомоторике можемо поделити у две основне групе:
• Вежбе опште реедукације психомоторике
• Вежбе специфичне реедукације психомоторике

Вежбе опште реедукације психомоторике чине:
• - вежбе за доживљај телесне целовитости;
• - вежбе за доживљај гестуалног простора;
• - вежбе за откривање објективног простора;
• - вежбе за уочавање и усмеравање латерализованости;
• - вежбе за координацију покрета;
• - вежбе за уочавање тонуса и осамостаљивање покрета;
• - вежбе за контролу импулсивности;
• - вежбе за уочавање и препознавање ритмова;
• - вежбе за процену трајања и орјентације у времену;
• - вежбе чула.

Вежбе специфичне реедукације психомоторике чине:
• - специфичне вежбе за дисграфију;
• - специфичне вежбе за дислексију;
• - specifične vežbe za dizartriju;
• - специфичне вежбе за дискалкулију и дисгнозију;
• - специфичне вежбе за диспраксије.

Вежбе опште реедукације психомоторике делују на личност детета у целини, док вежбе специфичне реедукације психомоторике делују на одређене особине или способности детета. Општа реедукација психомоторике припрема дете за примену специфичних метода. Пре примене вежби се ради процена доживљаја телесне целовитости, односно познавање делова тела према узрасту. Анализом процене утврђујемо од ког нивоа почињемо вежбе и оне се крећу од лакших ка тежим.

Основни принципи рада су:
• - почети од покрета и осећања која их прате;
• - сагледати дете целовито у оквиру достигнуте зрелости и развоја, уз поштовање личности детета;
• - проценити дететове способности и могућности, усмеравати и стимулисати га;
• - ослонити се на оно што је најбоље;
• - започети третман на основу понашања детета без битних ускраћења.

„Све док дете не успева да своја искуства самостално користи и да напредује у оквиру својих способности, ми му помажемо реедукацијом психомоторике.“
(проф. др Светомир Бојанин)

Терапија у сензорној соби

Сензорна соба је посебно опремљена соба која потпомаже стимулацију свих наших чула. Намењена је деци и омладини са тешкоћама сензорне интеграције, особама са аутизмом, деци са говорним потешкоћама, потешкоћама у учењу и понашању, особама са сметњама у развоју, деци са АДХД-ом, АДД-ом, церебралном парализом, оштећењем вида и слуха као и деци типичне популације.

Методом сензорне интеграције се утиче на рад чула, односно на пријем и обраду информација које нам долазе путем различитих чула. Све информације из спољног света примамо преко наших чула. Оне даље долазе до ЦНС-а који те информације (стимулусе) обрађује и омогућава да произведемо вољни и циљани покрет и активност. Поремећај сензорне интеграције је поремећај у организацији стимулуса примљених путем чула. Сваки стимулус деца доживљавају као велики стрес.То доводи до тога да су перцепција и реакције на различите стимулусе, као и целокупно понашање детета неадекватни. На пример: дете не воли да се шиша, да се чешља, не жели да проба нову храну, одбија дечије седиште, не трпи делове одеће на себи, покрива уши када крене музика или разговор присутних, раздражљиво је или превише мирно, избегава и нерадо учи нове вештине, често пада, спотиче се...

Метода сензорне интеграције у сензорној соби се реализује са децом код које је присутна:
• • Хиперсензитивност (претерана осетљивост на дражи) која се манифестује узнемиреношћу и неадекватном реакцијом на дражи (често покривају уши у комплексним, бучним ситуацијама, избегавају додир, одређене мирисе, укусе, разне материјале и тканине, избегавају просторе у којима је пуно људи, различитих звукова...).
• • Хипосензитивност (недовољна стимулација и осетљивост на дражи) која се манифестује неосетљивошћу или смањеном осетљивошћу на стимулусе, чак и на бол ( често траже додире, углавном јак стисак, претерано мажење, хватање за руке, мажење по глави, ношење капа, воле изразито јаке укусе – зачињену храну, прија им јак и гласан звук, често миришу све ствари око себе...).
• • Мешовити тип (потреба за одређеном врстом стимулације) која се манифестује преокупацијом одређеним дражима, а истовремено избегавање других дражи (преосетљивост на звук (избегавање истог) и недовољна осетљивост на додир (тражење истог у виду сталног грљења и мажења...).
• • Неадекватни и неприхватљиви начини понашања (репететивна и стереотипна понашања) као што су махање (лепршање) рукама, љуљање тела, неприхватање промена, извршавање одређених активности, поштовање правила, прихватање редоследа активности, узнемиреност, агресивност и аутоагресивност и сл.).

Деци са поремећајем у сензорној обради проблеми се одражавају у свим сферама њиховог развоја - немогућност саморегулације, поремећај спавања, храњења, касније се одражава на пажњу, учење, читање, писање, рачунање, кретање, координацију, говор, језик, дружење, емоције, самоконтролу, самосталност. Циљ ове методе је пружање сензомоторног искуства детету и стварање основе за развој и унапређење менталних и моторичких способности.

Сензорна соба је звучно изолована соба, опремљена различитим интерактивним елементима које контролише терапеут. Сваки од тих елемената има своју функцију коју терапеут прилагођава индивидуалним потребама детета. Дете најпре бира активност, терапеут га прати и прилагођава стимулусе за свако чуло. Дете се доводи у тзв. стање смирене будности, односно осећа се слободно, сигурно и опуштено. Концентрација се повећава, а пажња усмерава на одређени задатак. Самим тим се поспешује процес учења и мишљења. Дете је у могућности да без страха упозна себе и своје индивидуалне способности и потенцијале. То је соба у којој они развијају и унапређују своје сензорне вештине, али и место где се релаксирају и ослобађају напетости. Боравак у сензорној соби омогућава деци да развију сензорне вештине потребне за живот, да се опусте и да испоље своје потенцијале. Терапија доприноси чулном опажању, прихватању и стварању адекватних реакција на стимулусе из спољног света, бољој пажњи, координацији, способности комуникације, смањењу стереотипних и неприхватљивих облика понашања. Дете у сензорној соби учи како да организује своју игру, а тако учи и организацију активности у свакодневном животу. Веома је корисна у ослобађању напетости, релаксацији, али и као припрема детета за наредне активности.

Сензорна соба у нашој школи је опремљена елементима за:
• - визуелну стимулацију,
• - аудитивну стимулацију,
• - стимулацију чула мириса,
• - стимулацију чула додира,
• - стимулацију вестибуларног и проприоцептивног чула.

Елементи за визуелну и аудитивну стимулацију су: водени зид и туба испуњена водом ( вода ствара мехуриће којима можемо мењати боје и тако стварамо визуелни ефекат; када се додирују могу се осетити вибрације, али и чути звуци који долазе од мехурића), пројектор, светлосна завеса и прамен (светлећа оптичка влакна која мењају светлост или трепере и која се могу омотати око тела), неонско светло (светлосне линије за контролисано амбијентално осветљење просторије УВ бојом), огледала, вибрациона музичка фотеља на којој док слушате музику осећате вибрације по ритму, сензорни зид, сензорни под, чаробно огледало које пружа визуелне ефекте, а може се применити и у другим школским активностима, светлосна зидна кутија (визуелни ефекат огледала уз мењање боја додиром помоћу тастера или гласом помоћу микрофона).

Елементи за стимулацију чула додира, вестибуларног и проприоцептивног чула су: мекани тобоган, тунел за провлачење од струњача, мекани табуре, вибрационе струњаче подесиве за цело тело или одређене делове тела, базен са лоптицама, балансери (баланс плоча), кривудава цев за развој грубе моторике, љуљашка ваљак, тањир љуљашка, пилатес лопте, лазy баг фотеље.

За стимулацију чула мириса се користе распршивачи са меканим лоптицама које испуштају мирис. Мирис можемо повезати са звуцима који су подешени на апарату (различити звукови из природе- цвркут птица, падање кише, звук таласа...). Користе се и етерична уља.

• Индивидуалне психомоторне вежбе - презентација реедукатора школе